Долина реке Градац је позната по поскоку (Vipera ammodytes) – у нашој земљи најопаснијој змији отровници. На поскока се може наићи, најчешће у пролеће,  у преподневним и послеподневних часовима на прилазима реци, по приобалном камењару, прошараном ретким жбуњем дрвећем. Лети, за време врућих дана, ова опасна отровница се загрева на раном јутарњем сунцу како би се припремила за преподневни лов. Поскока у околини Градца има много. Најчешће је смеђе или сиво – смеђе боје, дужине око 70 цм, са карактеристичном, мада не и увек јасно израженом цик-цак шаром по леђима и маленим рошчићем изнад горње вилице. Дуго је постојала навика да се поскок убија чим се спази, мада се уистуну ради о доста корисној змији која се највише храни ситним глодарима и у знатној мери контролише њихову популацију.

Других отровница на Градцу нема али има за лаике, поскоку сличне, безопасне смукуље (Coronella austriaca) за коју многи мештани западне Србије верују да је шарка. Смукуља је мања и тања од од поскока, има сличну шару по леђима и тамни појас око очију. Као и свака домаћа неотровница, има глатке крљушти и округлу зеницу. Лаициме не препоручујемо да траже ове карактеристике, јер тако змији ваља прићи превише близу.
Највећа змија на овим просторима је смук (Elaphe longissima) који може порасти и до 170 цм. Смук се храни као и већина осталих змија, ситним сисарима, пужевима голаћима, птичијим јајима али и инсектима и водоземцима. Смук се може понекад приметити у приобалном жбуњу или усмереним камењарима. Храни се ситним животињама и неупоредиво је више користан него штетан.

Најчешће змије Градца ипак су две врсте водених змија – обична белоушка (Natrix natrix) и друга врста белоушке у неким крајевима познатија као рибарица (Natrix tesselata). Обе врсте као средство одбране испуштају из аналног отвора течност веома неугодног мириса која уме да остане на одећи или рукавима одважних „хватача“ чак и два дана. Водене змије порасту до око 80 цм, најчешће су близу обале и врло брзо пливају скривајући се на речном дну од узнемиравања посетилаца.

Осим ових неколико змија, у долини реке Градац се могу срести и три врсте гуштера. Најчешћи је мали зидни гуштер (Podarcis muralis) чија боја и изражене шаре могу доста варирати од сиве преко смеђе, до жућкасте, мермерне црне и црвенкасте боје. Већи од њега је ливадски гуштер (Lacerta agilis) са карактеристичним правоугаоним шарама, који насељава ливаде и ивице ливада. Највећи и најлепши гуштер је, свакако, зелембаћ (Lacerta viridis). У пролеће мужјаци, величине и до 35 цм, добијају јасну зелену боју леђа, јарко жуту боју стомака и плаву боју врата. Женке су нешто мање и мање јарких боја. Насељава ивице шумарака, усамљене жбунове и ивице пута. Храни се инсектима и пужевима голаћима. Слепић (Anguis fragilis) са локалним, алтернативним именом „челик змија“ је једини гуштер без ногу, тако да га народ сматра змијом и зазире од њега. Ипак је то безопасни гмизавац који се храни инсектима и пужевима голаћима.

Од свих гмизаваца, иако на њих најмање подсећају, најсимпатичније су, ипак, корњаче. Последњих деценија и у долини реке Градац корњаче су се доста проредиле. Две врсте ових симбола спорости и дуговечности, мада уистину то и нису, могу се срести на овим просторима. Прва је барска корњача (Emmys orbicularis), мала, округласта и увек је уз воду. Друга је знатно ређа шумска корњача (Testudo hermanni), која насељава шумски појас у горњем делу слива реке Градац. Обе врсте су и законом заштићене.