Природа је заиста била издашна у клисури реке Градац. Између осталог, и сусрети са неким, понекад и ретким животињама, умеју да узбуде посетиоце овг јединтвеног парка природе. У овде очуваној природи, животиње су заступљене у пуном броју а затечене популације гарантују им дужи опстанак. Наравно, ту има и ређих врста а све заједно су у зависности од природне економије и понашања човека. Већину тих станопвника ове реке је тешко видети и поред велике пажње коју поклоните опсматрању. Та створења се крију од дневне светлости, врућине или хладноће, многа су активна ноћу а преко дана су у каквом природном скровишту. Тешко да би ко могао да наслути колико само врста сисара овде опстаје и поред велике близине градског насеља и међу неколико села у прибрежју клисуре. Сви су они сада под заштитом као једини природни станари заштићеног природног добра.

Да кренемо од инсективора (бубоједа). Нема готово човека који није видео јежа (Erinaceus europaeus) у слободи и зачудио се како тако спора животиња уме да се храни створењима бржим и спретнијим од себе. Често неправедно страда под оптужбом да је штеточина, поготово ако га примете у близини штете коју је направио твор или ласица. Јеж је битна карика у ланцу исхране и треба га сачувати.

Следећи инсективор је кртица (Talpa europea), права, иако минијатурна звер под земљом. Ту копа плитке ходнике, дуге и по пет стотина метара који су јој и дом и ловиште. Ту напада и прождире све што може да савлада а понекад и мању змију. У овом пределу живи и неколико врста ровчица: баштенска (Crocidura suaveolens), шумска (Sorex araneus) и две врсте водених: поточна (Neomys fodiens) и водена (Neomys anomalus), које се хране уз воду, над водом или у води. На изворном краку реке Градац, на Повлену, први пут је овде нађена и варијанта – алпска ровчица (Sorex alpinus), изузетна реткост Србије. Апетит свих врста ровчица је огроман а агресивност изузетна. Умеју да нападну и савладају и своје саплеменике и друге ситне глодаре, чак и до шест пута теже од себе.

Посебно је занимљива фауна слепих мишева у безбројним пећинама и напуштеним, железничким тунелима клисуре Градца. У само једном, старом тунелу у Суваји, нађено је осам врста шишмиша а међу њима и ројтасти (Myotis nattereri), поводни (Myotis daubentoni) и дугоухи шишмиш (Myotis bechsteini), такође све саме природне реткости Србије. Пећина у Дегурићу је идеално, летње и зимско боравиште ових животиња и тражи посебну заштиту. Баћина пећина је већ под заштитом због истих околности али је доста оштећена приликом градње пруге Београд – Бар када је одсечен један од „оџака“. У клисури реке Градац, шишмиши живе и по таванима напуштених зграда али и у дупљама старог, крупног дрвећа о чему се води рачуна при експлоатацији шума.

Најзначајнија по броју је велика група животиња из породице глодара чија је улога у природи (посебно у ланцу исхране) огромна. Човек их, неоправдано, сматра штеточинама због личног сукоба са њима, око животног простора који им он угрожава. Ту су пољски и шумски мишеви, пољске и шумске волухарице, веверице, бизамски пацови (ондатре), риђи и црни пацови, водене волухарице и пухови. Сви живе у изузетно стабилним популацијама на овом пределу. У кањону реке Градац настањене су три врсте пуха,   обичан пух (Glis glis), шумски (Dryomys nitedula) и пух лешникар (Muscardinus avellanarius). Задње две врсте су у попису угрожених врста а први је веома чест и стални становник викендица где по целе ноћи грицка донету храну по забитим угловима тавана и по оџацима где се не ложи. Бизамски пацов (Ondatra zibethicus) овде није аутохтона врста већ је донета из северне Америке као корисна крзнашица и адаптирала се у Европи. Има их у доњем току реке где буши тунеле у обалама, на нивоу воде. Зец је најкрупнији глодар код нас. Овде је веома присутан и човек са ловачком пушком који га лови и поред забране.

Од животиња које се убрајају у дивљач – овде је веома честа лисица (Vulpes vulpes). Уз приличан број срнеће дивљачи и велики број дивљих свиња (Sus scrofa). Често су на мети ловокрадица док се вук (Canis lupus), па чак и медвед (Ursus arctos arctos), од скора опет срећу у горњим деловима клисуре, око изворних кракова што можда има везе са наглим смањењем броја становника у планинским селима. Од дивљих звери треба споменути и утврђено велико присуство дивље мачке (Felis  sylvestris) коју је иначе, врло тешко открити у природи. Иначе, клисура реке Градац је идеално станише ове звери. Животиње из породице куна су такође честе у овом пределу. Најмања је ласица (Mustela nivalis) коју виђамо и око људких станишта а исто тако и у најудаљенијим кутовима клисуре. У сталном је рату са глодарима и ситним птицама које лови претежно ноћу. Нешто је крупнији твор (Mustela putorius), који се храни на сличан начин и често живи у близини сеоских домађинстава. Овде је пребивалиште и куни златки - златици (Martes martes)  и куни белки - белици (Martes foina). Прва живи у шумском густишу а друга у камењарима. Лове ситне сисаре, птице па чак нападају и јагњад, јариће и ланад. Умеју да добро прореде јата јаребица, препелица и фазана. Најкрупнија куна је јазавац (Meles meles), који је овде врло чест, што више није случај са већим остатком Европе. Зато су наше популације јазавца генетичка „резерва“ Европе и треба их тако третирати у природи.